Вести

Практично сваки корисник Android уређаја се бар једном сусрео са ситуацијом када телефон почиње да ради спорије. Иако модерни водећи модели у почетку пружају одличне перформансе, то се често не одржава дугорочно. Чак и уређаји са "чистим" Android-ом почињу да забадају након неколико месеци коришћења. У овом тексту ћемо истражити кључне разлоге због којих Android систем временом постаје мање одзиван.

Изразита фрагментираност Android екосистема представља један од основних фактора пада перформанси.

Разноврсност уређаја: мач са две оштрице

Android уређаји постоје у небројеним варијантама – од најјефтинијих до врхунских модела. Чак и унутар једног бренда, као што је Samsung, хардверске разлике између модела из исте серије могу бити драстичне. Развијачи морају да прилагоде апликације и оперативни систем огромном броју конфигурација дисплеја, процесора, камера, RAM меморије и других компоненти.

Android телефони користе чипсете од различитих произвођача – MediaTek, Snapdragon, Exynos, Unisoc – као и различите типове меморије, екрана и сензора. То значи да ниједна оптимизација не може бити универзална, што компликује рад и успорава систем.

Сваком уређају припада јединствена верзија Android-а, са сопственим кернелом, драјверима и прилагођеном корисничком површинoм.

Развијачи против разноликости: борба без краја

Основ Android платформе потиче из Android Open Source Project (AOSP). Произвођачи чипова и телефона касније додају сопствене драјвере, firmware и визуелне интерфејсе. Тако, на пример, драјвери за камере морају бити посебно развијени за сваку комбинацију сензора и чипа, што додатно оптерећује процес развоја.

Apple, с друге стране, контролише и хардвер и софтвер, што омогућава дубоку и специфичну оптимизацију. Њихови развијачи раде са ограниченим бројем уређаја, што омогућава изузетну стабилност и перформансе.

Произвођачке оболике: богате функцијама, али захтевне

Многи брендови, попут Xiaomi и Samsung-а, користе сопствене прилагођене интерфејсе — MIUI и One UI. Иако доносе иновативне функције које често претходе званичним Android ажурирањима, те оболике такође значајно повећавају потрошњу ресурса.

Прилагођене оболике често користе и до два пута више RAM меморије у поређењу са „чистим“ Android-ом.

Застарели хардвер у премијум паковању

Чак и водећи Android уређаји понекад користе хардвер који је слабији од оног у Apple телефонима. Најочигледнија разлика је у кеш меморији — Apple A серија процесора има више и бржу кеш меморију од Snapdragon чипова, што директно утиче на енергетску ефикасност и брзину обраде.

Осим тога, брзина интерне меморије варира. Неки Android телефони имају спорије NAND складиште од старијих iPhone модела, што резултира дужим временом отварања апликација и општом спорошћу. Са временом, NAND меморија се троши и додатно утиче на пад перформанси.

Управљање меморијом и виртуелна машина

Већина Android апликација је написана у Java или Kotlin-у и захтева Android Runtime (ART) да би се код претворио у машинске инструкције. Иако ART побољшава ефикасност у односу на старије системе, он и даље представља додатни слој који успорава рад. Са друге стране, iOS апликације, писане у Swift-у или Objective-C-у, компилирају се директно у машински код.

У просеку, Android апликације троше 40% више RAM меморије него оне на iOS-у. То није само питање језика програмирања, већ и начина на који систем управља меморијом и позадинским процесима.

iOS агресивно суспендује позадинске апликације и компресује њихове податке, чувајући ресурсе и одржавајући перформансе.

Анимације и одзивност интерфејса

На Android-у, приказ интерфејса се обрађује у главној нит и дели ресурсе са логиком апликације. То значи да анимације могу да се прекину или успоре ако се у позадини дешавају захтевне радње. Насупрот томе, iOS користи Core Animation — посебан фрејмворк који ради у независној нити, што омогућава сталну флуидност анимација.

Захваљујући томе, iOS може да одржи одзивност чак и у условима великог оптерећења, док Android може да забагује.

Шта се може побољшати?

Android се стално унапређује — ART се редовно ажурира, управљање меморијом постаје боље, а систем рендеровања се усавршава. Ипак, основни проблем остаје — систем је дизајниран за флексибилност, а не за специјализацију.

Да би Android достигао ниво глаткоће као iOS, неопходно је темељно редизајнирати начин управљања меморијом, архитектуру приказа и стратегију подршке за хардвер. Без тога, фрагментација ће наставити да угрожава корисничко искуство.

Android је сазрео као оперативни систем, али да би се поуздано такмичио са iOS-ом, потребне су дубоке системске промене.